Nisu birali. S njihove tacke birati je bilo ne samo besmisleno,vec i sramno.
Nije bilo vazno ni ko je,ni kakva je devojka koja ce se pretvoriti u recku.”Svaka je dobra da se skine mrak s ociju”, govorili su. Ismevali su ljubav. Radili su pod devizom:”Rupa je rupa”! To je bila vulgarnija varijanta klasicne devize:”Sve su one iste”. Kad bi bili vidjeni sa nekim cudovistem u suknji, na podsmeh zlobnih i neuspesnih posmatraca,odgovarali bi samouvereno:”Ko ne moze ruznu-nece ni lepu!” To su potkrepljivali konacnim argumentom:”Tuco -ne tuco,njemu vreme prolazi”. Svaki istaknuti reckas imao je svoju stalnu publiku. Nju je cinila zavidljiva,ali privrzena grupica mladica koji jos uvek nisu doziveli seksualni odnos s devojkom. Njihov problem se sastojao u tome sto je zjapila provalija izmedju njhove spremnosti da za ostvarenje svoje opsesije ucine sve i njihove vise puta dokazane nesposobnosti da ucine bilo sta od onoga sto bi zaista doprinelo ostvarenju toga cilja. Njihov strah od zenskog bio je isto toliko veliki kao i potreba za zenskim.

Milan Rankovic - “Voce tela”

July 22nd, 2008 | Mental notes | 168 words | No comments

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.

Murakami

July 20th, 2008 | Mental notes | 90 words | No comments